Te noći sam zagrlila svoju mamu i znala da je to poslednji put

0
1189

Te noći sam zagrlila svoju mamu i znala da je to poslednji put. Privila sam svoj obraz na njen, rukama joj prelazila preko glave izranjavane od zračenja.

Nije imala kosu. Ni periku više nije mogla da trpi. A sećam se kad je kosa počela da joj opada. Hrabrila sam je da to nije ništa, da će porasti, da se ne zatvara u kuću. Stalno smo šetale. Utroba me je boljela svaki put kad bi je neko zbog toga sažaljivo pogledao.

U jednom trenutku, posle druge hemoterapije, donijela je stolicu nasred sobe, dala mi mašinicu u ruke i rekla – šišaj, sutra kupujemo periku. Dok sam joj brijala glavu, riječ nismo progovorile. Zajedno smo plakale.

Još uvek se sjećam kako smo mama, brat i ja prevrnuli grad da nađemo malu crvenu periku, potpuno istu kakva je nekada bila njena frizura. Kako smo posle te potrage malaksali, mi od brige, ona od bolesti, seli kod Konja da popijemo kafu. Sećam se kako smo se smijali kao da sve to nije ništa. Brbljali o nekim sasvim običnim, životnim stvarima. To smo najviše voljeli… I tada je nosila štikle. Moja mama…

Te noći nisam mogla da prestanem da je grlim.

Danima već nije pričala, jela, nekada bi gledala kroz mene ne znajući ko sam, a nekada bi skupila svu snagu ovog svijeta da mi se osmijehne. To je najviše boljelo.

Njeno disanje bilo je toliko glasno da se čulo ispred kuće. Taj zvuk razarao mi je srce.

Te noći ipak je bila tu, sa mnom.

Iako nije mogla da priča, znala sam sve što je u tom trenutku željela da mi kaže. Da me voli najviše na svijetu, da ne može da podnese što toliko patim, što je gledam u takvom stanju, što je unuci neće zapamtiti, što je tako mlada, što će tata ostati sam, što neće znati da se brine o sebi, što život toliko nije fer…

Sigurna sam da se za nas brinula više nego za sebe. Uvijek je tako bilo. Sad razmišljam koliko smo se mi brinuli o njoj. Ne samo dok je bila bolesna. Da li smo mogli bolje, više, da li smo joj se dovoljno zahvalili za sve što je učinila za nas…

Otišla je, tješila me je njena drugarica, mirna i spokojna. Bila je srećna što smo završili fakultete, što imamo stalne poslove, djecu, što je od nas napravila dobre ljude… Mnogo je bila ponosna na nas.

Te noći, znala je da je kraj blizu, da ne može više da izdrži. Da takva strašna patnja više nema smisla…

Hej, moja mama! Moja mama, profesorka, koja je do juče radila dva posla. Moja mama, najjača žena koju znam, moja mama, najbolja na svijetu…

Te noći, dok me je grlila, prvi put sam je pustila da osjeti koliko me sve to boli.

Rekla sam joj da je volim najviše na svijetu i da je nikada neću iznevjeriti. Nisam joj rekla da je nikada neću zaboraviti, da ću je redovno obilaziti, da ću Sofiji pričati o njoj… To nisam rekla naglas. Možda je trebalo, ali nisam imala snage da se opraštam. Jedan dio mene i dalje je verovao da će se neko čudo desiti.

Nije se ni ona od nas opraštala. Nije htjela, iako je od prvog dana znala da ima sitnoćelijski rak pluća, da operacija nije opcija, da su se metastaze proširirile po čitavom tijelu i da su šanse gotovo nikakve.

Da, od samog početka je sve znala i na neki način se sama nosila sa tim. Mi smo znali, ali ne baš sve. Nismo znali da nema nade. To sam saznala tek poslije njene smrti.

Njena drugarica je bila onkolog. Lako su nas prevarile. Mama je insistirala, pričala mi je Sonja kasnije. A mi, onako izgubljeni, rastrzani između djece, posla, brige, vjerovali smo. Željeli smo da vjerujemo.

Zato smo i poslednje dane s njom proveli nadajući se. Ona nije. Pitam se i danas odakle joj ta snaga, zašto je samu sebe ostavila sa tim mislima?

Te noći, duboko u sebi, znala sam da je to naš poslednji zagrljaj.

A voljela sam da me grli, čak i kad sam bila student. I kad sam se udala. Za mene je sklupčati se u maminom krilu bila najprirodnija stvar na svijetu. Još uvek mogu da osjetim njen miris.

Te noći, teškim koracima sam pošla kući.

Noge su mi bile kao od olova. Išla sam pješke, začuđujuće mirna. Sav nemir, jurcanje, trčanje, bol, nemoć i užas s kojim smo se suočili poslednjih deset meseci polako je nestajao. Osjetila sam samo neizrecivu tugu. Preda mnom se otvarala provalija.

Te noći, duboko u sebi oprostila sam se sa njom.

Kod kuće me je čekala beba. Moja Soka. Imala je tada sedam meseci. Da je bilo drugačije, legla bih pored mame i ostala tako s njom celu noć.

Te noći, oka nisam sklopila.

U osam ujutru zazvonio je telefon. Bio je to tata. Nije morao ništa da mi kaže. I nije. Samo je plakao.

Trčala sam prema kući koliko su me noge nosile. Kako sam je sinoć ostavila, tako sam je i zatekla. Samo što više nije disala.

Od tada je prošlo šest godina. Na svaki Božić, Uskrs, Novu godinu, rođendane i ja nakratko prestanem da dišem. Ali nastavim, zbog sebe, zbog dece, zbog nje.

izvor: novi.ba

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here